Loading...
Музеји Србије и УНС

Музеј треба да постане јавни сервис



Кривошејев, Ваљево
Владимир Кривошејев, директор Народног музеја Ваљево

Догађаји и приче из Музеја,  преузето са: Прес центар УНС

Владимир Кривошејев, директор Народног музеја Ваљево

Запослени у музејима и даље сматрају да се баве озбиљним, елитистичким послом везаним за музејски предмет, који има везе и са научним радом и кажу: „нећемо да будемо јавни сервис, нећемо да будемо циркус за публику.“ У музејима и дан данас, док не дође до смене генерација, преовлађује то мишљење – ми нисмо јавни сервис. А ја тврдим: Музеји су јавни сервис. И морају то да буду.

Почетак приче о Народном музеју у Ваљеву сличан је причама о музејима у многим градовима Србије. Небрига и тешке последице земљотреса, који је у јесен 1998. оштетио зграду, довеле су до затварања централне поставке. Међутим, 2001. године, започела је реконструкција и промена концепције музејске поставке. Данас, у склопу Музеја је Муселимов конак, најстарија сачувана зграда у Ваљеву и једини материјални траг директно везан за сечу кнезова, у коме су потпуно иновиране поставке везане за Први и Други српски устанак. Такође, ту је и Кула Ненадовића, саграђена 1813. године, спаљена, па поново обновљена 1836. године. Музејска поставка у кули отворена је за посетиоце 2012. године. Под окриљем музеја је и просторно културно – историјска целина Бранковина, где су сахрањени сви Ненадовићи и родно место песникиње Десанке Максимовић. У школи, у којој је предавао песникињин отац налази се експериментална музејска радионица „Учионица кроз векове“.

Централна поставка ваљевског музеја „Ваљево – трећа димензија прошлости, поглед из будућности“, једна је од најпосећенијих у Србији, са око 25 хиљада посетилаца годишње.

О томе, како су за само петнаест година успели да направе поставку о којој се прича и буду добитници неколико музејских награда, говори Владимир Кривошејев, директор Народног музеја Ваљево.

– Како вам је успело да за релативно кратко време постанете међу најпосећенијим музејима у Србији?

– Ми смо потпуно променили концепцију. Музеј постоји да чува и да евидентира предмете. Ми нисмо скинули предмет са пиједестала, него смо направили дуално божанство – поред његове висости „предмета“, постоји и његова висост „посетилац“. Музејске поставке се не праве да би кустоси показали своје знање и да би то ставили у свој ЦВ. Главни циљ поставке је да се прикаже посетиоцима. Као што ће једна трговинска радња да банкротира, ако у њу не улазе купци. Музеј и музејска поставка неће да банкротирају, али ће да банкротира сврха њиховог постојања. Музејске поставке постоје да би се предмети и знања презентовали посетиоцима. То је прва ствар коју смо тада применили – пласирање новог производа. Поред старе поставке у Муселимовом конаку урађена је потпуно другачија, интерактивна поставка о сечи кнезова. Те године нам се посета дуплирала. После непуних пет година детаљног реновирања зграде музеја, 2007. године смо у Ноћи музеја отворили централну поставку. Она уз информацију, пружа доживљај и интерактивност. Применили смо концепт представљања предмета и догађаја кроз доживљај. Улази се кроз пећину, и постоји пресек неолитске куће, реконструкција улица са грнчарском радњом, са ковачницом, са старом апотеком, као и комбинација филмова који се уз то пуштају. Резултат је био извесно повећање посете. Али се показало да то није довољно. Током 90-тих година нестала је културна потреба која се задовољавала посетама музејских поставки. Тако смо схватили да добар производ, ма колико да је атрактиван, није довољан. Неопходна је и маркетиншка промоција. Кренули смо, како смо знали и умели у промоцију. Моје колеге и ја смо почели да проучавамо неку другу литературу, не само историјску, историју уметности, археологију, него и маркетинг, ПР. И своја знања смо почели да примењујемо. Активно, на најјефтинији начин, мејлом обавештавали смо туристичке агенције о понуди коју имамо. Веома брзо посета је са 10 хиљада скочила на 19 хиљада посетилаца. Потом смо почели да обавештавамо школе, планинарска и излетничка удружења и колико смо могли удружења пензионера и синдикате. Те активности су довеле до новог скока и сада смо изашли на тих 25 хиљада посетилаца.

- Какви су даљи планови на повећању посете?

– Ми смо отприлике достигли неки максимум који нашим напорима можемо да урадимо. Додатне активности су везане за развој Ваљева као туристичке дестинације. Ако Ваљево постане дестинација која туристима нуди, не само музеј, већ и неке друге садржаје, има инфраструктуру да их прихвати током целе године, у том тренутку ћемо и ми имати додатну посету.

– Ви сте, изгледа, главна туристичка понуда?

Да, али за ту циљну групу екскурзија, пре свега ђачких, али и екскурзија пензионера, синдиката, планинарских удружења, углавном из Србије, нешто мање из Републике Српске, а бележимо до 10 група Словенаца. Израчунали смо да они који су дошли у Ваљево 2012. године, са примарним циљем да посете музеј, оставили су 35 милиона динара. Од тога су пет милиона оставили у самом музеју, а 30 су оставили на рецепцијама хотела у Ваљеву и Дивчибарама и градским ресторанима. А те године је град финансирао рад музеја са 18,5 милиона динара. Што значи да је музеј својим активним радом унео скоро дупло више пара, него што је град финансирао.

– Колико, по вашем мишљењу, музејима у Србији недостају менаџерске способности, ПР, маркетинг?

– То је ствар на којој се у последњој деценији ради и почиње да се ради. Али и даље мали број музеја има кадрове обучене за те активности. Углавном се обавља успутно, као додатна обавеза и на то се мало обраћа пажња.

– Да ли ви имате осећај да недостаје иницијатива?

– Иницијатива, али не знам одакле. Из самог музеја иницијатива тешко може да крене. У музејима раде одлични стручњаци који су кустоси, стручњаци за одређене периоде, за одређене врсте збирки. Они кроз своје образовање нису имали чак ни образовање музеологије, осим историчара уметности. У генерацији којој ја припадам, то је било теоретско образовање без додира са праксом. Нове генерације историчара уметности које данас изучавају музеологију имају шири приступ, они уче и о музејском маркетингу и музејском менаџменту. Али историчари уметности су тек 20 одсто запослених у музеју. Сви остали улазе у рад музеја не само без познавања маркетинга и менаџмента, већ и без познавања музеологије. Тек кроз свој рад, струку – да ли је то историја, археологија, етнологија, они је надопуњују практичним знањима. И на томе стају. Не размишљају о маркетингу, менаџменту и често свој посао доживљавају, што по мени и јесте, као елитистички посао. Али сматрају да нису јавни сервис. Кажу: „Ми се овде бавимо озбиљним послом везаним за музејски предмет, који има везе и са научним радом и нећемо да будемо јавни сервис, нећемо да будемо циркус за публику.“ У музејима и дан данас, док не дође до смене генерација преовлађује то мишљење – ми нисмо јавни сервис. А ја тврдим: Музеји су јавни сервис. И морају да буду.

Сеча кнезова
Изложба “Сеча кнезова”, Народни музеј Ваљево, Заробљени кнезови Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић (преузето са сајта Народног музеја Ваљево)

– Музеји морају да имају и едукативну улогу, али не могу да је имају ако нема посетилаца.

– Музеј има културолошку улогу, едукативну улогу, музеј има улогу стварања и чувања идентитета, националног, али и локалног. Музеј има на крају, али не и најмање важно, и улогу туристичке атракције. Све ово је обједињено у раду музеја. И ниједна од тих улога неће бити испуњена ако музеј нема публику. Опет се враћам на оно што сам рекао-купац, када имамо велики број продавница око нас, неће ући у продавницу ако она нема разрађену маркетиншку активност и продавница ће да банкротира. Е тако, ако публика не улази у музеје, музеј неће банкротирати, за сада. Доћи ће време да ће музеј морати да зарађује све више и више, што је по мени погрешно. Музеј мора да има подршку свог оснивача, али питање где ће овај неолиберализам да нас одведе. Музеј неће банкротирати без посетилаца, али неће испунити оне своје улоге које смо поменули. И зато је неопходно да се у музеје уводи потпуни маркетиншки приступ. То не подразумева само рекламу. На првом месту маркетинг је формирати производ, који је занимљив посетиоцима, који ће да га заинтересује, који је атрактиван, али да му не подилази. А потом да се тај производ добро презентује.

– Колико вам је у свему помогао тим људи запослен у музеју?

– Кад смо кренили у реконструкцију имали смо и среће. Углавном смо били у раним 40-тим, значи не престари. Пратили смо, колико смо могли, токове савремене музеологије и били смо разочарани што то не можемо да применимо код нас. У правом тренутку, скоро цео колектив, довољно млад, а ипак довољно искусан, ушао је у процес реконструкције музеја. И стартовали смо од нуле. Неки музеји праве грешку и шминкају постојеће поставке, старе 20 и више година. Ми смо склонили стару поставку и са лепим знањем, без пуно искуства, али са пуно ентузијазма и енергије смо стартовали. Тимски рад је био изражен и кључ успеха. Стална поставка има девет сала и свака има свој ауторски тим, а аутори су били људи из музеја. Ми смо све урадили о свом труду и круху. И дизајнери су људи из Ваљева, који су на сличан или исти начин проживљавали ту причу о затвореном музеју, који не ради и који је пропао и који су као грађани овог града желели да музеј оживи.

– Говорили смо о туристима, а на који начин анимирате ваљевску публику?

– Сталне поставке у музејима су такође намењене и локалном становништву, али они ће доћи једном и неће доћи следећих 2, 3, 5 или 10 година. Или пак уопште неће доћи у музеј, мислећи, ту је близу, могу да га посетим када хоћу. И онда иду на туристичка путовања, посећују музеје у другим градовима, а у свој музеј не долазе. Главни посетиоци сталних поставки су људи са стране. Али да би музеј био занимљив својим суграђанима током целе године, њима треба пружати различите догађаје. Прво, у ту сталну поставку увести грађане, локално становништво, кроз догађаје као што је Ноћ музеја, Манифестација „Музеји Србије, десет дана од 10 до 10“, када ми анимирамо поставке, доводимо глумце и статисте, организујемо изложбе, концерте. Значајне активности су тематске, променљиве изложбе у галерији музеја, којих имамо десетак током године. Трудимо се да имамо и друге програме – различите радионице за ђаке, па и одрасле, на тему прошлости. Те радионице су један од видова популаризације музеја. Други начин су различита предавања, трибине, промоције на тему рада музеја – читање прошлости, историје уметности, археологије. Да би музеј био актуелан трудимо се да понудимо и друге врсте програма. С времена на време имамо монодраме и позоришне представе које се играју код нас. Такође, филмске вечери: вече етно филма, недеље археолошког филма, а имамо добру сарадњу са музичком школом чији ансамбли класичне музике имају честе наступе код нас.

– Каква је подршка институција за све што радите?

– Град је препознао ово што радимо. Е сада, морална подршка нам никада није мањкала. Што се тиче материјалне подршке, то је већ мач са две оштрице. Схватили су да се у музеју добро ради, тако да нам не дају додатна средства колико бисмо желели. Често нађемо средства и са стране – из привреде, људе који би били спонзори, донатори. Што се тиче Републике, када се распишу конкурси за пројекте, редовно аплицирамо. Од 2002. до данас није се десило да нам не прође ниједан програм. Ове године нам је одобрен један, а прошле чак три пројекта.

Ваљево 1914-1915, град-болница, Народни музеј Ваљево
Ваљево 1914-1915, град-болница, Народни музеј Ваљево плакат изложбе

–Музеј је добио две награде Михаило Валтровић, а ове године сте били у најужем избору за Европски музеј године?

– Нама је најдраже признање посетилаца. Задовољство које публика исказује усмено и кроз књигу утисака главна нам је награда. Али понекад култура уме да подилази публици и да спусти ниво свог деловања испод неких стандарда. Доказ да ми то не радимо је да смо 2005. и 2008. добили награду Михаило Валтровић, као најбољи музеј претходне године. Такође, 2013. смо добили награду за кустоски подухват године коју додељује Међународна асоцијација за музеје, и те исте године смо добили награду Туристички цвет ТОС. Ове године смо номиновани и ушли смо у најужи круг за награду Европски музеј године, међу 39 музеја из целе Европе. Нисам се надао да ћемо добити награду, као што нисмо ни добили, али нам је част да смо уопште ушли у ту конкуренцију.

– Какви су вам планови за будућност?

– Имамо доста планова. Која ће генерација те планове завршити не знам. Један од планова је темељно обогаћивање садржаја Бранковине. На првом месту да се иновирају постојеће поставке и изгради визиторски центар. Циљ мој, али и свих мојих колега је да се Бранковина развија и мимо садржаја музеја, да се развија сеоски туризам и да постане дестинација која туристе не привлачи само за краткотрајан боравак. Други циљ је наставак развоја Куле Ненадовића. Почетна идеја је да се око Куле уради шанац какав је некада постојао, а да се околина претвори у излетиште.

Велики планови су везани и за саму зграду музеја. Најидеалнији су музеји који су грађени у наменским објектима, али већина, као што је и са нама случај, су у старим историјским зградама са историјским садржајем који је реконструисан за потребе музеја. Ниједан од тих објеката није архитектонски идеалан за музеј. Идеја није да правимо наменску зграду, већ да се иза музеја уради један анекс који би проширио садржај музеја и побољшао путеве комуникације. Пуно тога имамо да изложимо, што не можемо у простору који постоји. Када смо отварали поставку 2007. имали смо мало материјала. У међувремену смо преузели доста материјала и сада нам треба пола музеја, не да бисмо изложили све што имамо, већ само оно што је најзанимљивије и највредније.

Слађана Димитријевић

Удружење новинара Србије било је медијски покровитељ манифестације "Музеји Србије, десет дана од 10 до 10"
Интервјуи су наставак сарадње са музејима и покушај да се скрене пажња на то да музеји раде током целе године. Поред сталних поставки, музеји организују предавања, концерте, изложбе, стучно вођење кроз изложбе, радионице за децу и одрасле…

Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања

Оснивачи